„Рукописи не горе“, профетски стоји у роману „Мајстор и Маргарита“. Ово, ипак, није тачно. Не само да је пламен показао своју надмоћ још у старо доба када је изгорела Александријска библиотека, него су и сами писци пламеном најрадије пресуђивали својим неуспелим делима. Занимљиво је да ниједном од њих, па ни њиховим цензорима који су повремено спаљивали читаве тираже њихових књига, није падало на памет да их цепкају на резанце, рецимо, већ им је идеја уништавања рукописа увек била – пламен.
Пример вероватно најстаријег добровољног „пријатељства“ писца и пламена представља епска поема Енеида и њен писац Вергилије.
Енеида је остала недовршена када је њен аутор умро 19. године пре нове ере. Према римским аналима, Вергилије је тражио да рукопис буде спаљен, али је цар Август наредио Вергилијевим књижевним наследницима да га, супротно ауторовим захтевима, објаве са што мање измена. Мудра царска одлука!
И касније у новија времена писци су, најчешће на самртној постељи, препоручивали својим наследницима да ватри предају њихова дела.
Док је 1977. године тешко болестан Владимир Набоков у болници на листићима блока писао свој последњи роман Лаурин оригинал, истовремено је својој супрузи Вери оставио у аманет да, ако га смрт претекне, рукопис спали. Срећом ни Вера ни Набоковљев син Дмитриј Набоков нису га послушали.
На срећу, ни Макс Брод није послушао свог пријатеља Франца Кафку. А да јесте, то је већ свима познати мит, ватри би били предати сви затечени Кафкини рукописи и данас не бисмо имали ниједан његов роман, не само Процес, већ ни Америку и Замак.
Од великог Франца К. остао би једино ђердан приповедака и заиста је питање какво би место заузимао у поретку немачке књижевности.
Српски писци су, занимљиво, знатно ређе од светских „друговали“ с пламеном.
Пре него што ће се изненада 1965. вратити у Југославију, као „највећи југословенски писац“, Милош Црњански је много тога напречац оставио у Лондону.
Међу осталим стварима и роман у настајању Расељена лица. Жени Види, која је тек четири месеца након њега купила карту у једном правцу ка Београду, оставио је у наслеђе да Расељена лица спали.
Да ли је она то урадила, не знамо, тек роман Расељена лица јесте постао прото-роман Романа о Лондону, али ниједан листић овог првобитног дела није пронађен.
Други врло познат случај спаљивања недовршених рукописа, припада највећој госпођи српске књижевности Исидори Секулић.
Исидора се, наиме, често одлазећи на старо земунско гробље, спријатељила са гробаром Николом који јој је предано испричао многе праве кронике паланачког гробља у Земуну.
Исидора их је записивала у своју, данас већ чувену црну свеску. Оне приче које је преточила у приповетке објавила је у књизи Кроника паланачког гробља. Оне које није литераризовала – спалила је.
Црна свеска зато данас не постоји и свако ко мисли да би још неко могао ући у Исидорино „паланачко гробље“, нема основа да тражи материјалне доказе.
На крају, ту је и Светлана Велмар Јанковић. У емисији „Велики писци на малим екранима“, потписника ових редова, Светлана је казала: „Нећу то, нећу то, нећу уопште то. И бацим прву верзију романа ‘Лагум’ у каљеву пећ. То је горело к’о блесаво. После ми је ужасно било жао због тога. Немогуће је рећи колико ми је било жао, нарочито што сам у пламен бацила прву верзију романа, али нисам могла друкчије.“
Е, али кад писци сами не траже савезништво пламена, цензори не спавају, а у свима њима станује по један пироман.
Цензори су познати да изнад свега воле ватру, па је тешко казати колико је књига и тиража спаљено у Источној Европи у време социјализма.
Код нас је најпознатији случај Речника савременог српскохрватског књижевног језика Милоша Московљевића из 1966. године.
Речник је критикован и зато што није обрадио реч ‘Хрват’, као и због начина на који је дефинисао речи ‘четник’, ‘партизан’ и ‘србовати’.
Истакнуто је да је кроатизме ‘гласовир’ и ‘глазба’ потцењивачки прогласио дијалектизмима и германским калковима. Пресуда је била: спаљивање читавог тиража Московљевићевог речника у великој пећи колубарске термоелектране.
Но, ни то није било најновије, јер је још један речник, сто четрдесет осам година раније, предат пламену. Такву судбину доживео је Вуков Српски рјечник 1818. године.
„Већ има близу ‘иљада година како Србљи имају своја слова и писмо, а до данас још ни у каквој књизи немају правога свог језика!“, кличе Вук у првој реченици увода, излажући своју праву веру у вредност свог животног дела.
Речник је, међутим, наишао на скоро једнодушну осуду, пре свега, због новог правописа и, нарочито, због „вулгарних“ народних речи које Вук лексиколошки третира у истој равни са осталом лексиком.
Митрополит Стратимировић зато је спалио Рјечник годину дана након објављивања и тужио Вука бечкој полицији због непристојних речи у том делу…
Ту је негде крај играња ватром са домаћег терена.
Спомињање највећег књишког пиромана ипак треба оставити за крај.
Он је остао чувен по речима: „Време претеривања јеврејског интелектуализма је прошло и пробој немачке револуције поново је отворио пут ка немачкој души. Исправно поступате кад у овом ноћном часу предајете демоне прошлости ноћном пламену. То је снажан, велики, симболички чин који ће објавити читавом свету да се овде руше јудаистички темељи Вајмарске републике…“
Његово име је Јозеф Паул Гебелс, а чувени монолог пред ломачом „јеврејских књига“ казан је 1933. године.
Аутор: Александар Гаталица
Извор: РТС
